• Слободан Маричић
  • ББЦ новинар

Која је тајна дуге владавине Николе Пашића - BBC News на српском (1)

Аутор фотографије, Arhiv Jugoslavije

Дуга бела брада Николе Пашића сведочила је неким од најбурнијих и најважнијих догађаја у новијој историји Србије, али тај 28. јун 1919. године био је посебан.

Лидери из читавог света окупили су се у француском дворцу Версају, недалеко од Париза, како би и званично окончали крвави Први светски рат.

Док немачки представник потписује споразум, са друге стране стола гледају га неки од најмоћнијих људи тог доба - а међу њима и једна дуга бела брада.

„Он је био велики политичар и политички вођа", каже Небојша Дамњановић, историчар у пензији, који је дуго проучавао Пашићев живот.

„Као краљ Александар или Јосип Броз Тито, шта год људи о њима мислили - чак ни љути противници не могу да порекну велику важност тих људи", додаје Дамњановић за ББЦ на српском.

  • Како су изгледали избори пре 100 година и да ли се променила политичка култура на Балкану
  • Која ли је тајна политичке дуговечности социјалиста
  • Шта су променили избори у Србији

Пашић је крајем 19. и почетком 20. века био дугогодишњи премијер Краљевине Србије па потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), а лидер Народне радикалне странке био је чак 45 година.

„Био је главни учесник политичких догађаја који су обликовали Србију", пише Дејан Ђокић, професор историје на Голдсмитс колеџу Универзитета у Лондону, у књизи „Никола Пашић и Анте Трумбић - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца".

У богатој биографији Пашић има Балканске ратове, Први светски рат, као и стварање Краљевине СХС, из које ће настати Југославија.

Готово 100 година после смрти, чувени Баја, како му је био надимак, вратио се на политичку сцену Србије - поменуо га је председник Српске напредне странке Александар Вучић, славећи изборну победу и нови председнички мандат.

„Једини сам који је победио два пута у првом кругу и то сада у другом мандату, а није било чак ни тесно, због чега сам необично поносан.

„После Николе Пашића, бићу човек који је најдуже био на власти у нашој земљи", рекао је Вучић.

Лидер напредњака на власт је дошао 2012. године, а уколико на функцији остане до краја другог председничког мандата, Србијом би владао тачно 15 година.

Предраг Марковић, историчар Института за савремену историју, каже да су „прилагодљиви људи они који најдуже трају у политици".

„Черчил је, на пример, неколико пута мењао партије и политике, слично као Пашић.

„Издао је првобитне другове из буна и револуционарне фазе радикалне странке и прилагођавао се времену", каже Марковић за ББЦ на српском.

Аутор фотографије, Arhiv Jugoslavije

Прагматизам и демагогија

Пашић је председник краљеве Владе у Србији био пет пута, први пут крајем 19. века - током 1891. и 1892. године - да би потом био и председник Владе Краљевине СХС.

На власти је провео готово 18 година.

Историчар Марковић сматра да је Пашић „самим трајањем" постао једно од најзначајнијих политичких имена у модерној историји Србије.

„Притом је на власти био у заиста најтежим тренуцима за државу и у Првом светском рату је успео да оствари скоро све државне циљеве", каже.

„Ипак, увек је тешко код великих политичара рећи шта је до личне величине, а шта су повољне околности", додаје овај историчар, који је и део најужег руководства Социјалистичке партије Србије.

Како је онда Пашић увек о(п)стајао?

  • стрпљење

„Умео је да ћути, умео је да чека... Велика чекалица Пашић", каже историчар Небојша Дамњановић, иначе и аутор сталне поставке о Пашићу у Зајечару, родном месту политичара.

То су забележили и други историчари, као и Пашићеви савременици, па се у текстовима о њему углавном наводи и да је „говорио или први или последњи".

„По основном образовању био је инжењер, што се могло приметити - на све је гледао рационално, са намером да све добро одмери и измери", истиче Дамњановић.

Саговорници ББЦ-ја наводе и постоје сличности између Пашића и Јосипа Броза Тита, некадашњег лидера Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

„Обојица долазе са културне маргине и границе етничког простора, имају робијашку револуционарну младост и обојица лоше говоре језик", каже Марковић.

Дамњановић додаје да је Пашић био „до зла бога лош говорник".

„Прилично се мучио са речима, али интересантно је да то није утицало толико на њега као политичара и политичког вођу, а многе би политички сахранило."

  • прагматичност и рационалност

Поред стрпљења, Дамњановић истиче и Пашићеву „прагматичност и рационалност".

Политичку каријеру је, истиче, почео као „нека врста левичара и бунџије", али је са годинама постајао конзервативнији.

„Схватио је да су неке ствари само идеализам, нешто неоствариво, тако да је постао реалиста и из тих поука се види његов велики прагматизам", сматра Дамњановић.

Међутим, Марковић је ту нешто оштрији.

„Прагматичан у преводи значи да је мењао ставове и политику у складу са околностима, али сви најуспешнији политичари често су лишени принципа и лојалности."

„Пашић није био идеалиста, нити човек који је у било шта чврсто веровао", додаје.

  • Да ли су и колико Срби чули Арчибалда Рајса
  • Светомир Ђукић - отац српског олимпизма, противник „Црне руке" и(ли) „колаборатор"
  • Лет по маргини историје - како су се жене са Балкана винуле небу под облаке
  • Путеви оспораване сликарке Надежде Петровић - „За све се тражи времена, за васпитање публике мало дуже“

О Пашићевој прагматичности пише и Ђокић, наводећи да је лидер радикала био „реалиста који је разумео да су у политици неопходни компромиси".

„Пашић није показао никакве емоције у политици, било да је реч о савезницима или противницима", пише он.

Ђокић додаје и да је Пашић био вредан и миран човек, да је имао „природни таленат за вођство", као и да је „због дуге браде у каснијим годинама личио на мистика".

„Све то разликовало га је од савременика и можда објашњава његов успех", наводи.

Аутор фотографије, Arhiv Jugoslavije

  • демагог и „мајстор политичких повратака"

На крају - или можда баш на почетку - Дамњановић каже да је Пашић био и „велики демагог".

„Он говори о гуњу и опанку, удвара се српском сељаку", наводи Дамњановић.

То се види и по дешавањима на тадашњој политичкој сцени, додаје.

Прве партије у Србији, службено су настале 1881. године.

То су биле конзервативна Народна странка, Либерална странка и Радикална - Пашићева.

Дамњановић истиче да су прве две имале утицајне чланове, али да је радикална имала „одборе у сваком срезу и малтене сваком селу".

„Они су увукли српског сељака у политику и ту је била њихова велика снага", каже.

Ђокић пише да су Пашићеви радикали „успешно комбиновали борбу за социјалну правду и национализам", што је привлачило већину популације, а коју су тада углавном чинили сељаци.

„Лидер партије био је 45 година, а као премијер Србије и Краљевине СХС провео је више времена него било који други политичар", пише.

Током тог периода, додаје, Пашић је имао и бројне падове - био је два пута чак осуђен и на смрт - али се доказао као „мајстор политичких повратака".

„Све то заједно утицало је да Пашић дуго опстане и буде толерисан и трпљен, иако је био претња многим владарима", истиче Дамњановић.

  • срећа

На крају, Дамњановић каже да „не треба бити наиван" и треба рећи да је Пашић имао и среће.

„У историји је то нужно - мислите да је у Првом светском рату био сигуран да ће бити на страни победника?

„Додуше, видео је, као и Черчил, да је Антанта много већа и јача од Централних сила."

Због тога је „мали српски чамац везао уз велики брод британске и француске империје, као и Сједињених Држава, додаје.

„Тада је рекао и ону његову чувену - 'ако и пропаднемо, пропашћемо у добром друштву'."

  • Од наводног продавца порнографије до издавача уџбеника - ко је био Геца Кон
  • Ко је био Драгољуб Алексић - човек од челика и хуманитарац нежног срца
  • Иван Сарић - „Никола Тесла српског ваздухопловства"
  • Лет по маргини историје - како су се жене са Балкана винуле небу под облаке

Аутор фотографије, Arhiv Jugoslavije

„Човек који спаја епохе"

Тачан датум када је Никола Пашић рођен није са сигурношћу познат.

Оно што се зна јесте да је био децембар 1845. године.

„Рођен је у првој половини 19. века, када је Србија била у вазалском односу према Турској, а турски гарнизони су још били ту", каже Дамњановић.

„Завршио је као председник владе Краљевине СХС - он животним и политичким веком спаја епохе", додаје.

Енциклопедија Британика пише да је Пашић рођен у скромној породици у Зајечару.

Отац му је био трговац, а деда пекар.

„Бугарска историографија наводи да је барем делимично био бугарског порекла, а говорило се и да су његови из Македоније, као и да су цинцари", каже Дамњановић.

„Свакако се сматрао Србином, Србин је био."

Студирао је машинство - прво у Београду, а потом у Швајцарској.

По повратку у Београд, дружио се са групом социјалиста предвођеном Светозаром Марковићем, познатим филозофом, публицистом и политичким активистом.

„Закључивши да краљ Милан Обреновић онемогућава Србији савремено вођство и националну перспективу, Пашић одлучује да се активно укључи у политику", пише Британика.

Први пут у парламент улази 1878. године, као део опозиције, а 1881. године био је један од оснивача Народне радикалне странке.

Пашић је био познат и као велики противник краља Милана Обреновића, што је могло да га кошта и главе.

Противници Обреновићеве власти 1883. године, подстакнути радикалима, подигли су Тимочку буну, која је насилно угушена.

Радикалске вође су жестоко кажњене, а Пашић због осуде на смрт бежи у Бугарску.

  • Кад се дигла кука и мотика: Тимочка буна против власти Милана Обреновића

Историчар Марковић истиче да је Пашић брзо напустио ту фазу.

„Радикална странка је занимљива зато што је од револуционарне и антисистемске партије постала стуб монархије и династије - пре свега Карађорђевића, али је Пашић био на власти и током владавине Обреновића", наводи.

У Србију се враћа 1889. године, када је краљ Милан абдицирао у корист сина Александра Обреновића.

Одмах се вратио и у политику - био је председник Народне скупштине, у два наврата и градоначелник Београда, али убрзо поново долази до проблема.

После Ивањданског атентата, неуспешног покушаја убиства краља Милана 1899. године, радикали су поново били на тапету и Пашић је поново осуђен на смрт.

Касније је амнестиран, али је Пашићева репутација у јавности и радикалима знатно пољуљана и долази до поделе у његовој странци - настаје и Самостална радикална странка.

Потом долази 1903. година, кобна по Обреновиће.

Краљ Александар и краљица Драга убијени су у Мајском преврату, официрској завери, па на престо долазе Карађорђевићи.

„Пашић тада постаје доминантна политичка личност у Србији", пише Британика.

У то време Србија води такозвани Царински рат са Аустроугарском.

Ђокић пише да се Пашић тада „залагао за политику Балкан - балканским народима".

„Највише се бавио идејом о ослобођењу и уједињењу Срба, али је био свестан и све веће подршке југословенском уједињењу", пише.

Потом су следила два Балканска рата (1912. и 1913), а онда и Први светски рат 1914. године.

„Упркос престижу, у месецима који су претходили Првом светском рату учињени су даљи покушаји да се Пашић свргне са функције", пише Британика.

Међутим, наводи се да је рат спречио одржавање нових избора.

  • Петар Први Карађорђевић - монденска младост, краљевска старост
  • Војвода Степа Степановић - скромни војсковођа блиставе каријере
  • „Ко не зна за страх, тај иде напред": Прича о војводи Живојну Мишићу
  • Милунка Савић и Флора Сандс - жене које су заједно ратовале за Србију
  • Мистерија госпођице В: Канађанка у српској војсци у Првом светском рату

Пашић и Југославија

Када је Велики рат почео, свет више није био исти.

Ипак, Британика пише да је он у почетку „утишао српску политичку неслогу" - у новембру 1914. формирана је нова влада, са Пашићем као премијером.

Влада и војска су се убрзо, у зиму 1915. године, повукли преко Албаније на Крф, а Пашић је све време био председник Владе у егзилу.

У јулу 1917. године потписана је Крфска декларација којом је стварање јединствене државе било проглашено за један од најважнијих циљева - Краљевина СХС настаје 1. децембра 1918. године.

Ђокић у књизи пише да Пашићев став о Југославији дуго изазива дебате.

„Док једни сматрају да га није интересовало ништа више од (лоше) замаскиране Велике Србије, други га виде као главног архитекту Југославије", наводи.

Иако је, наводи, Пашић „знао релативно мало о Хрватској и Словенији, његова ратна влада је без сумње радила на стварању савеза Јужних Словена".

Југославију је, додаје, видео као „реалност", али и Србију као „језгро нове државе", пре свега због „снажног осећаја српског идентитета".

„На неки начин, био је ухваћен између идеала српске борбе за ослобођење и уједињења из 19. века и стварности новог, југословенског века", пише Ђокић.

  • Југославија претворена у „државу фрустрираних"

Дамњановић додаје да треба имати у виду да је Пашић рођен „на самом ободу српског народа, где је и даље била нејасна граница према Бугарима".

„Због тога се он чврсто дефинисао као Србин, а да у истом животу буде и Југословен... Било би му много", додаје уз осмех.

Ипак, он тврди да Пашић није био антијугословен.

„Он је из епохе која је неговала идеал југословенства, ту га треба бранити.

„Српска интелигенција у то време је већински ватрено била југословенски расположена - Југославија или смрт."

Пашић је, додаје, као „мудар политичар" увидео да би Хрватска, ако се осамостали, могла да постане нова Бугарска - неугодан конкурент и неко са ким би Србија ратовала.

„А и логично се водио тиме боље да је велика држава боља него мала, јер је и брана према могућој германској експанзији самим тим даља", каже историчар.

Марковић ту наводи да бројни аналитичари и историчари нападају Пашића и краља Александра да су „наивно ушли у Југославију и да је она била њихова заблуда".

„А у исто време истичу и да је Пашић човек који није имао никакве сентименте и предрасуде, да је био рационалан и прагматичан.

„Дакле, сама чињеница да се неко ко је тако лукав и прорачунат борио за Југославију, показује да је за то имао рационалне разлоге и да је Југославију видео као најбоље решење за српски народ, а не да је био наивни идеалиста", истиче.

Ипак, и Ђокић и Британика пишу да Пашић „никада није у потпуности схватио разлику између хомогености Србије и сложености нове краљевине".

Веровао је да Југославија треба да се заснива на моделу централизоване националне државе, попут Србије, док су хрватски представници желели већу децентрализацију.

„Међутим, треба имати у виду и да су 1919. сложене државе представљале поражен модел - чинило се да су једноставне нације државе будућности", пише Ђокић.

Од 1921. до 1926. Пашић је готово све време био премијер и то на челу десет различитих кабинета, што је показатељ и политичке нестабилности Краљевине СХС.

Оставка и смрт

У марту 1926. године Пашић подноси оставку, а у децембру исте године умире.

„Као човек строгог поштења у јавном животу, био је дубоко рањен умешаношћу сина у корупционашки скандал", пише Британика.

„Имао је две ћерке, али је према сину Радету посебно био слаб, а он је био велики проблем", додаје Дамњановић.

„Раде је био врло несавестан човек и велику штету је нанео оцу понашањем, а Пашић је на крају и умро изнервиран примедбом краља Александра о сину."

Марковић наводи да је Пашић био један од ретких који је у то време отворено извлачио сина из војске, иако су многи синови политичара били на ратишту и тамо гинули.

„И по томе више личи на корумпиране политичаре из будућности и наших времена, а не на принципијелне људе свог доба", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk